Dnevnik iz karantene: ROSIE KUGLI

Kugli

Važno je ostat' negativan

 

Brat je dobil kaznu. Tak' mu i treba. Ni platil parking. Sam' je skoknul u apoteku staroj susedi. Znate kaj? Puna mi je kapa tih izgovora; sam je skoknul. Na minuticu, pa na četiri žmigavca, pa na... ma znate kak' to već ide. Kaj bi bilo da se svi tak' ponašaju? Neodgovorno neg' kak! To vodi prema anarhiji, a kam drugam?

A ne, ne... nemojte mi dolazit s tim da je suseda, žena stara i nemoćna, prikovana za krevet!

Zakaj si nije uplatila neki solidan starački dom? Ima ih valjda negde u nekom paralelnom svemiru, treba sam' iskeširat sedam somova mesečno i čekat' koja dva, tri života da dojde na red. Došla bu, to je ziher, u nekom drugom životu. A zakaj za života ni bila dobra i umiljata, pokorna ženica? Oterala je onog svog... onog kaj je navek pijan bil. Pa čak i onog drugog, onog kaj ju je rekreativno mlatil. Jer da nije, danas bi imala i muža, i decu, i unučad, i praunučad koji bi se brinuli o njoj. I donosili lijekove za tlak iz apoteke.

Ko da meni ovih dana ni tlak na dvestodvajst!

I kaj susedi imaju turati nos tam' gde im ni mesto? U apoteku iti u ova vremena? Dobro da su ga opandrčili po đepu. Trebali su mu još dve, tri kazne zviznut jer kaj se ima smucat' okolo? Kaj ne poštuje izolaciju? Niko ne poštuje izolaciju. Svi bi van... vrštiti fotosintezu, valda.

Mogel je lepo kod kuće ostat, u svojoj hiži, u svoja četiri zida i ne bi dobil kaznu. Ima on kaj za delat'. Potres nas je zdrmal. Zidovi su popucali. Kvrc, kvrc. Sam tak. Sa krova još uvijek padaju cigle i crepovi. Dimnjak se urušil. Ko' nam kriv kaj se nismo potrudili oko svoje imovine. Kaj nismo penez imali i kaj nismo ulagali, nismo gradili u skladu sa standardima, nismo koristili kvalitetne i fine, pločaste opeke za pokrivanje krova. Sve se delalo u fušu. I ni se javljalo na natječaje za obnovu fasade. Ko' nam je kriv kaj nismo spretni i smuljali koje dve, tri, četiri, nekretnine. Ili barem kupili neku šikaru, bezvredan grunt, koji bi onda neki rođo u općini spretno prenamenil u građevinsko zemljište? Ko' nam kriv kaj nemamo poduzetničkog duha, a bome ni rođačkih veza. Ko nam kriv kaj se nismo množili i puštali pipke, uspješno se uhljebili, premrežili, spretno se uspeli na lojtrici. Sad se plače. Nad prolivenim mlekom ne treba plakat, vele. I dobro vele.

Ili moja stara! Dva dana nakon kaj joj se krov urušil i skoro na glavu pal, dobila je ovrhu od 27,03 kuna iz davne dve i trinajste. Brojka se u međuvremenu čudovišno popela na 1.936,76 kunića. Stara se u suzama kune da sve uredno plaća, ali reda mora biti. Što bi bilo da se svi tako odnose prema svojim računima? Neplatiše! Paraziti!

Može li gore? Stara sad jauče i plače, umesto da je plaćala sve na vreme. Iskreno, nisam mislila da joj u danima ovim, išta može odvratiti misli od korone, potpune kataklizme i potencijalnog smaka sveta!

Je, je... iako nas je virus uzbunil', uzbudil', destabiliziral' i zaustavil' život na gotovo svim levelima, utješno je znati da ipak ni' sve tak črno. Ni sve stalo. Kazne i ovrhe neuništive su i redovno pristižu, a institucije? Institucije rade svoj posao. Pa kaj to ne slušamo stalno na televiziji? Slušamo, ali ne verujemo.

E, pa morti bumo sad konačno poverovali da je tomu tak'. Rad institucija niš' ne more zaustavit'. Čak ni smrtnosni COVID-19. Čak ni potres kaj nas je pošteno zdrmal'.

Kaj to ni utješno? Da ne velim pohvalno? Da čak i u ovom kaosu postoji neko ko se brine da reda bude. Jer reda mora biti!

A, ne... ne! Čak ni to ni prihvatljivo.

Ljudi nikad zadovoljni.

I navek su im drugi krivi za sve.

U ovim teškim i izazovnim, koronarnim i potresnim vremenima, neki nezadovoljnici idu tak daleko da se po fejsbuku organiziraju u neke grupe. Ili po balkonima (koji se još nisu urušili) lupaju rajnglama i loncima. Bune se glasno. Umjesto obrednog puštanja krvi, traže ostavke čelnih ljudi v našemu gradu. Jel nam morti ikad palo na pamet da smo zapraf strašno nezahvalani kad je reč o ljudima – na strateškim pozicijama? Sami smo ih birali. I to po nekoliko puta.

Jel' nas ko teral? Ak' me sećanje još služi... mislim da nije.

I sam' mi nemojte reć' da imate kaj protiv onih hercig vodoskoka, kaj vodicu okolo špricaju! 

Zakaj se navek žalimo? Zakaj smo uvek tak negativni? Kruha nad pogačom, to je to. Poglečmo malo i tu koronu, kovid, kak to već zovu oni u stožeru. Malo mi je teško pratiti, ali dobro. Vele da bu potrajalo, pa bum z vremenom i navčila.

Cela ta priča meni zvuči kak' neka masonska zavjera. Ili naučna fantastika? Pazite ovo! Dobili smo priliku dosanjati vjekovječni san o neradu, fjaki, lenosti na najjače. Bez presedana.

  • Ostani doma! O(p)stani doma! Ostari doma!

Je... je... uvek se tak prikladno poigravamo tim terminima... ali vratimo se mi pitanju zakaj nam i to teško pada?

Nama koji smo preživeli i Scile i Haribde, i ratove, i privatizacije, i režime, i recesije...

Kak vidim, nisu svi spremni za ostat' doma. Ljudi izlaze ko' gliste posle kiše. I krše pravila izolacije. Ni im baš po volji spašavat svet u pidžami. 

Da, ispada da nam niš' ni po volji, da se navek bunimo, gunđamo, grintamo, prosvjedujemo – jednom reči, negativni smo!

Pa naravno da jesmo! I dobro da smo tu karakternu osobinu zbrusili kak dijamant, doveli do savršenstva jer u ovim teškim vremenima, kak god da se zeme, važno je samo jedno. Ostati negativan!

 

srijeda, 6. svibnja 2020.

Rosie Kugli

 

Rosie (Rozina) Kugli, rođena u Zagrebu 22. siječnja 1970. godine, diplomirana pravnica i književnica. Autorica je ciklusa romana: Nisam ti rekla…, Hod po rubu i Dvije crte plavo u kojima piše o temama nasilja, droge, alkohola, maloljetničke trudnoće, gubitka ideala, morala i obiteljskih vrijednosti. Roman Nisam ti rekla... bespoštedno opisuje hrvatsku mladež natopljenu porocima društva u tranziciji te kroz književnu formu razotkriva neke od društveno najrelevantnijih tema koje se kriju iza pitanja: što se događa danas s mladima. Roman Hod po rubu bio je zaštitni znak javnozdravstvene kampanje „Nije cool biti bully“, a roman Dvije crte plavo o problemu maloljetničke trudnoće postavljen je na kazališne daske i preveden na slovenski jezik. Roman Nisam ti rekla... nagrađen je nagradom Grigor Vitez za najbolji književni tekst za mladež u 2015. godini. Roman je proglašen hrvatskom inačicom knjige Mi djeca s kolodvora ZOO i preporučen od Gradskog ureda za zdravstvo i Hrvatskog zavoda za javno zdravstvo kao vrijedan doprinos u preventivnom radu s učenicima. Također, knjiga je jedna od provedbenih aktivnosti u okviru Akcijskog plana suzbijanja štetne uporabe alkohola u gradu Zagrebu i Akcijskog plana grada Zagreba za prevenciju i suzbijanje zlouporabe droga te drugih oblika ovisnosti. Knjiga je prevedena na slovenski jezik. U suradnji sa slikaricom Anom Barbić-Katičić nastala je slikovnica Tajna krapinske špilje (vodič kroz Muzej krapinskih neandertalaca). Objavila je 2020. godine i slikovnicu Mala sirena i dječak Roko koja govori o aktualnim problemima okoliša i educira o očuvanju života na Zemlji.

Autorica je niza romana s urbanom tematikom: Tajna prijateljice noći, Glumica njegova života, Ljubavnica, Indijansko ljeto, Moderna bajka, Božić u Zagrebu, Tri priče o srcu. Pokrenula je i ciklus biografija poznatih sportaša: Tako mala, a tako velika (Iva Majoli), Snježna kraljevna (Janica Kostelić), Zov dubine (Kristijan-Kike Curavić) i Priča o pobjedi (Gordan Kožulj). Dobitnica je književne nagrade Stjepko Težak za najbolju kratku ljubavnu priču Moje drago serce. Uz to, objavljuje kolumne u ženskim časopisima: Lisa, Gloria, Grazia i Moja tajna te na portalu Ženska posla. Kolumne su joj objavljene u knjizi Keks i grad i Kako preživjeti Božić. Organizira brojne književno-zdravstvene tribine u osnovnim i srednjim školama, na kojima sa stručnjacima putem svojih knjiga educira mlade, ali i roditelje, profesore i odgajatelje o pitanjima prevencije i ovisnosti, smanjenju međuvršnjačkog nasilja, maloljetničkih trudnoća i dr. Članica je Hrvatskog društva pisaca i Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika.