Dnevnik iz karantene: MONIKA HERCEG

Monka Herceg

Perspektive motike 

 

Bitno je štihaču staviti u zemlju tako da se ne uzme prevelik komad zemlje. Onda nogom zabiješ do kraja i rukama podigneš. Preokreneš. Gliste se migolje. Rahliteljice tla neumorno rade. Zemlja čeka ruke, motike i sjeme. Potom prekopavanje preštihanoga. Tlo treba usitniti što je više moguće.  

Zamisao da samoću pustim da se protegne iz krajolika u tijelo naizgled je djelovala kao zamisao koja može omogućiti preživljavanje, slično hibernaciji. Trebalo je samo pjesmu nagovoriti da se zaigrano uputi prema šumi ili bašti, potom je zaskočiti i tako savladanu zakopati pod stablo ili kraj gredica salate. Pjesma u mirovanju poticala bi tlo da razmišlja gušće i brže, a tlo koje razmišlja je tijelo koje se budi. 

Kuhamo zdravo, nosimo dane na ramenima kao da nismo dio panike, nikoga nema da onečisti zvuk. Tako približavam motiku srcu. Onda gledam kako se dani valjaju iz šume dovoljno sporo da uhvatim sve što nisam mogla prije.

Majka se boji rata. Ovdje na kraju svijeta, gdje razgovaramo sa stablima i mačkama, njen strah nije od mikroorganizama, nego od posljedica. Danima smo pokušali naći kvasac. Majka kruh peče oduvijek. Peći će ga i bez kvasca, ako mora. Stvar je da samo ostaviš dio tijesta i onda s njim valjaš novi kruh i tako unedogled. Zalihe su stabilne, ali majka ne vjeruje u to. Strahuje od podizanja cijena. Mirovine koja se urušava sama u sebe. Možda bude i suše. Možda previše kiše. Najavljuju zahlađenje. Što će učiniti njenim mladicama mogući minusi ili snijeg?                                  Mrzi ljude koji nagomilavaju zalihe.                                                                                                                                                       A mi? Nismo nagomilali zalihe? Ili jesmo? Došli smo u trgovinu jednom i kupili sigurno više nego smo trebali. Neka se nađu dvije litre ulja. I tri kile šećera, kad smo ga napokon našli.                                                         Otišli smo u trgovinu i drugi put. Možda još litra ulja? Ipak, majka je rekla da nećemo gomilati. Uzeli smo i paket toalet papira. Za svaki slučaj. S vijestima kako je nemoguće nabaviti isti, u majci se rodio ponos kako je upravo to bila dobra odluka. Uzeti taj jedan paket, iako smo već jedan imali doma.  

Držati distancu od prisilnog zaustavljanja svijeta na trenutke se čini mogućim. Ovdje se proljeće glasno smije u lice, zapuhuje upornim zelenilom i toplinom. Proljeće nije zaustavilo svoj posao i izoliralo se u prostor riječi. Napuhuje se izvan granica straha. Uskoro će nas početi gušiti rastom. Majka je napokon savladala košnju trimerom. Planira mi što prije prenijeti to znanje.  

Što ćemo donijeti od svoje samoće? Hoćemo li pokušati nešto dobiti od te prisile da najednom svoje vrijeme više provodimo sa svojom djecom, svojim bližnjima, sa samima sobom? Je li moguće da odjednom shvatimo taj prijenos kvasca? Nulti zakon termodinamike? Energiju koja samo može mjenjati oblik? I što će biti s onima koji ovise o ljubavi i toplini drugih?                                Koliko će ljudi naprosto umrijeti od vlastite usamljenosti? 

*  

Na cesti smo sreli zmiju. Malenu, mladu zmiju koja se ili opružila na suncu ili je naprosto naumila prijeći cestu.              Sunce zalijeva brdo toplinom bez pauze.  

*  

Najednom, svijet u staklenki dobro je protresen. Tektonske ploče razmiču se ili primiču. Mravinjak je uznemiren. Započela je susnježica. Brdo će uskoro biti bijelo poput zaštitnih rukavica. Sloj hladnog nanosa pojačat će brzinu prokuhavanja tjeskobe.  

*  

Što će u bašti preživjeti ovaj nanos hladnoće? Majka kaže da ovisi je li što počelo nicati. Zemlja dugo može štiti sjeme. Ali mladice, mladice koje su požurile i krenule prema površini, one ne mogu dugo preživjeti takvu temperaturu.

Draga M., za slučaj da zaboraviš, pišem ti iz ovog vremena i tijela o jednom drugačijem vremenu i tijelu. Bolest je poprskala svijet i čini se da se on ipak može zaustaviti. Možda priroda ima smisao za humor i sada jednostavno pokazuje da može i ona smanjiti emisiju stakleničkih plinova. Pjesme pokušavam saditi u zemlju kako bih dobila više riječi, ali uronjena u svakodnevicu premalo čitam da bi taj pogon mogao raditi. Rječnik mi je oslabio u samo desetak dana, kao mišić koji se ne koristi. Čitam manje nego bih voljela i osjetim kako se tako stvaraju male rupe u tkanju onoga što bih pisala. Prisilno zaustavljanje svijeta ima dobru stranu: to je svjetlost koja najednom padne na sve, tako i pomicanje dana. Usporenost omogućuje promatranje. Pišem ti da ne zaboraviš kako je krhak svaki trenutak. Tuga je tiha i razlivena, ali ne prijeti da će utopiti. Moj bog dugo je već dislociran i razgrađen, on je ideja kojoj sam se vraćala samo kao dijete bojeći ga se. Moj bog dugo nije imenica koju pišem velikim slovima, on je ideja poput svih ideja koje su iskorištene, preprodane, pretvorene u biznis. On ne bdije. Nije mi već godinama niti bitno pitanje njegova postojanja, argumentacija je široka, ali u potpunosti nebitna. Ali pišem ti iz ovog trenutka i dok imam potrebu po prvi puta u više od deset godina pomoliti se. Pustiti glas u zrak, u zidove, u atmosferu i zamoliti naše višeglasje od sedam milijardi duša da omogući protok suosjećanja. 

Brat mi piše kako je vidio kako se zidovi pomiču.  

Čekaju se nužne odluke.                                                                         Da Država napokon kaže da Građani mogu kupiti samo dva kruha, tri kvasca, jedan toaletni papir. Treba i vojsku poslati na cestu. Građanin treba naučiti biti poslušan. Jedna čokolada. Jedno ulje. U kući do osam. Nema više čokolade, to je luksuz.

Gasi svijetlo. Građanine, rekli smo gasi svjetlo!                                            Jesam li to možda vidio da čitaš knjige s kućnom lampom?                                                                                               Jesmo li te slučajno vidjeli s poezijom, Građanko? 

*

Šuma nas drži u istom jeziku.     

Prevaljujem srce na glavu.

Gdje su sada nevidljivi ljudi? Oni koji na Granicama čekaju da netko opusti mišiće oka? Njihovi bolesni? Udara li Država pendrecima jače njihove gole noge? Pušta li Država na njih još više pasa koji ih grizu do arterija?  

Grizi, Državo. Tijelo. Kruh. San. Pčelinjak. Grizi, Državo. Glavu. Srce. Knjigu.

Na granici, jednog su trinaestogodišnjeg dječaka s plućnim problemima skinuli do gola na minusu i pustili da čeka satima.  

Nakon potresa, jedna se petnaestogodišnjakinja bori za život.  

Država se obraća i apelira na savjest Građana. Minus savjesti. Minus kulture. Minus terase. Minus toaletnog papira. Minus respiratora. Minus kruha. Minus plaće. Minus obitelji. Minus Države.

Dragi Građani i Građevine, elementarna nepogoda!

Bijeli je pokrov trajao možda sat vremena, ali toplina zemlje povukla je zimu natrag. Vlast proljeća je započela i borba je uzaludna. Zrakom već satima lelujaju izgubljene pahulje. Na površinu zime u spavaćicama izašle su mlade visibabe iz bolnice noseći svoju novorođenčad.   

Porod je najbliže hipocentru što sam ikada bila.

Djeca, napokon izvan zatvora stanova, preplašena, vesele se pahuljama.

Bitno je rasitniti zemlju dovoljno da bude rahla pod prstima. Kad je uzmeš u ruke, ne bi trebalo biti niti jednog grumena. Motikom se zamahuje s malo snage. Podigne se do visine bedara, a onda se pusti da, ponesena gravitacijom, padne na zemlju. Često je dovoljno dignuti je i samo do gležnja, ako grumeni zemlje nisu preveliki. Za gredice, rupa se kopa nevelika. Potom se u nju baci sjeme ili cijelo srce. I čeka se. Strpljivo se čeka. 

*

Ovdje, šutnja se prikrada kao stonoga,

umiranje se obznanjuje kao potreba

da se ništa više ne izgovara.

Riječ urasta u lišaj da bi hranila tlo.

 

Nad oživljenom lokvom

ljubav pokušava uhvatiti svoj odraz.

U nju, obustavljeni proces u našim tijelima,

zuri cijela fauna

smrznutog krvotoka svijeta.

 

četvrtak, 26.3.2020.

Monika Herceg

 

Monika Herceg rođena je 1990. u Sisku. Nagradu Goran za mlade pjesnike za najbolji debitantski neobjavljeni rukopis Početne koordinate dobila je 2017. godine. Knjiga je objavljena 2018. godine i nagrađena Kvirinovom nagradom za mlade pjesnike, nagradom Fran Galović za najbolje književno djelo na temu zavičaja i / ili identiteta, nagradom Slavić za najbolji prvijenac izdan 2018. godine i međunarodnom nagradom Mostovi Struge. Iste godine dobila je nagradu Na vrh jezika za najbolji neobjavljeni rukopis, a knjiga naslova Lovostaj. objavljena je 2019.